Sve što živi, ne živi samo, niti živi samo za sebe. Govoreći o sopstvenoj budućnosti, ona mašta o otvorenom i slobodnom društvu. Hemičarka po obrazovanju, komunikolog po opredeljenju Nataša Pavlović-Bujas, osnivač i direktor agencije “Blumen”, govori za “eKapiju” kako je od fundamentalnih naučnih istraživanja stigla do kreativnih komunikacija, zašto voli Dostojevskog, a ne Tolstoja i da je nesebično davanje najplemenitija stvar koju čovek može da učini.
Spojila je naizgled nespojivo – hemiju i odnose s javnošću, rok i starogradsku muziku, ulogu uspešne privrednice i brižne majke.
– Nisu prirodne i društvene nauke toliko različite, već se umnogome dopunjuju. Ja sam prvo naučila zakone prirode – gde se zna ko je jači. Proučila sam molekule, mikrobića, njihova kretanja. To je plodna podloga na kojoj seme novog znanja brzo napreduje – kaže naša sagovornica.
Rođena je u Valjevu u veseloj i velikoj porodici. Odrasla je u kući u kojoj je uvek bilo živo i koju gosti rado dolazili. Završila je osnovnu školu po ubrzanoj proceduri, a onda i Valjevsku gimnaziju.
– Profesori u gimnaziji su opredelili moj put. Sa velikim predznanjem sam upisala Hemijski fakultet u Beogradu, koji sam bez imalo muke završila za tri i po godine. Na trećoj godni sam počela da se bavim naučnim radom. Učestvovala sam u istraživanjima, eksperimentima i bila sam asistent na fakultetu. Jedno vreme sam provela u Švedskoj gde sam radila za “Nestle”, a hemiju sam usavršavala na Univerzitetu u Sao Paolu u Brazilu. Kroz rad na međunarodnim projektima susrela sam se i sa drugačijom logikom poslovanja. To što radite u nauci vas ne štiti od realnog poslovnog okruženja i zakona tržišta. U Švedskoj sam se prvi put susrela i sa “fanki biznisom”.
Dane studiranja pamti kao bezbrižno vreme, vreme kada je Beograd bio visoko na evropskoj mapi kulturnih i zabavnih dešavanja, vreme u kome je najveći “problem” bio odlučiti da li ići u klub “Akademija” ili “Zvezda”!
Smisao i besmisao
– Devedesete godine na Beogradskom univerzitetu obeležile su studentske demonstracije i nestašica. Para nije bilo, a pogotovo za fundamentalna istraživanja gde se novac tokom eksperimenta i bukvalno prosipa u lavabo. Uprkos tome smo “izvodili” sjajne generacije studenata koji su stavljajući diplomu u džep već jednom nogom kretali u inostranstvo. Ja to nisam mogla mirno da gledam. Nije mi takav karakter. Besmisleno je bilo da na taj način trošim vreme i znanje. Ja sam veliki protivnik besmisla, a pošto nisam imala alternativu u hemiji otišla sam u menadžment.
Iz nauke je prešla u mendažment gde je vodila proizvodnju izolacionih materijala. Kasnije je odlučila da napravi veliki preokret u karijeri. Tada je epruvete i pipete zamenila literaturom o razvoju ličnih menadžerskih osobina, veštinama komunikacije i procesima kreativnog upravljanja i stvaranja.
Prvi klijenti “Blumena” bili su BITEF, BEMUS, Dani Beograda, Fond kraljevskog doma Karađorđevića, radili su redizajn RTV Politika od znaka i logotipa do razvoja koncepta autorskih emisija, a naša sagovornica kaže da ni sama ne zna kako se i zbog čega kompanija razvijala.
– Mi nikada nismo trčali za klijentima već smo samo radili svoj posao najbolje što umemo. Kao dupla devica u horoskopu od svojih saradnika sam tražila samo rezultat – kako za agenciju, tako i za klijente – dodaje Nataša.
Danas, Nataša Pavlović Bujas, osim radom u sopstvenoj agenciji, angažovana je i u kulturnom fondu “ZRAK”, predsednica je Podgrupacije agencija za odnose s javnošću u okviru Privredne komore Srbije (GATK), članica je Upravnog odbora Društva Srbije za odnose s javnošću, Srpske asocijacije menadžera (SAM), Udruženja poslovnih žena Srbije, Udruženja E-razvoj, Udruženja ekonomskih propagandista Srbije.
Udruživanje je, kako kaže, između ostalog, bitno jer razvojem profesije svako od članova i lično profitira:
– Zainteresovana sam i lično i kao vlasnica agencije da profesija marketing stručnjaka i PR profesionalaca bude visoko pozicionirana i da te funkcije budu dobro shvaćene. Bitno mi je da klijenti koji kod nas dolaze imaju što šira znanja i što veću svest o tome da je značajno da sarađuju sa profesionalcima.
Krave pod palmom
Zbog toliko obaveza, objektivno je pitanje koliko ostaje slobodnog vremena?
– Nisam od onih ljudi koji rade po ceo dan. U mojoj agenciji se poštuje radno vreme i uz dobru organizovanost sve stignemo da uradimo. Ne volim da me saradnici zovu posle posla, što ni ja ne činim. Mi se radujemo vikendu, neradnim danima, odmorima.
Ono što može druge iznenaditi, ali ne i njene prijatelje, je da odlično kuva, dobro poznaje starogradsku muziku, i da odlično šije.
Zahvalna je svojim roditeljima što su je podržali i kada je nisu razumeli, a to pokušava da prenese i na odnos sa svojim sinom Markom.
I kaže: “Nije lako. Nimalo. Ali je sve lepše, ispunjenije i kvalitetnije – iz dana u dan.”
Nataša je veliki pobornik novih tehnologija, za koje kaže da unapređuju znanja i olakšavaju život! Aktivan je korisnik interneta još od 1997. godine, kako za poslovne tako i za privatne svrhe. Prisustvo na društvenim mrežama smatra gotovo jednako važnim kao i društveni angažman u drugim (offline) vidovima udruživanja – klubova, asocijacije i udruženja…
Ipak, voli da čita i to nekoliko knjiga u isto vreme, ali Ivo Andrić, Meša Selimović i Dostojevski zauzimaju počasno mesto u njenoj biblioteci.
– Tolstoja nikad nisam volela, ali Dostojevskog jesam. U srednjoj školi sam čak bila i zabrinula zbog toga sve dok mi profesorka srpskog (divna žena i majka moje drugarice kojoj sam danas i kuma) nije objasnila da koliko su to različiti pogledi na život i koliko je normalno deliti ih ili ne! Problem je samo što se malo ko usudi da o tome otvoreno govori – šali se naša sagovornica.
Kaže da je putovanja oplemenjuju, dodaje da je Srbija izuzeno lepa, ali da se sva čuda sveta upoznaju kada se zakorači van granica.
– To je i pouzdan način da se čovek suoči sa svojim predrasudama – veruje naša sagovornica.
Zato joj je, još iz mladosti, u posebnom sećanju ostala (neočekivana i za naše podneblje neuobičajena) slika krave ispod palme u Južnoj Americi, kao i gomile šljunka od poludragog kamenja u Amazoniji i pšenica koja raste kraj mora u Švedskoj!
Živeti život punim plućima
– Priznajem da sam privilegovana zato što su moj posao i moj život – jedno. Ostvarila sam srećnu simbiozu između privatnog i poslovnog. Verujem da život treba živeti punim plućima i trudim se da i sebi i svojim saradnicima ostavim prostor za intimno, lično, porodično… Mi smo retko na poslu prekovremeno, a skoro nikad vikendom. Što ne znači da i tada ne radimo. Jer, lepota našeg posla je upravo u tome što se on živi – zaključuje sagovornica “eKapije”.
Marija Kambić
Izvor: eKapija, 25.01.2012.god
